Zapaljenski proces može da zahvati očni živac celom dužinom, ili da se lokalizuje samo u izvesnim njegovim segmentima. Tako može nastati izolovani papilitis, neuritis retrobulbaris i neuritis optochiasmatica.

Papilitis n. optici nastaje primarno ili sekundarno kada papila biva zahvaćena procesom iz okoline, najčešće kod horioretinitisa, ili zapaljenje može da se prenese na papilu iz retrobulbarnog dela živca. Pacijent se žali na opadanje vida, nastaju centralni skotomi za boje ( tačkasti ispadi vidnog polja), proširenje slepe mrlje i promene u širini vidnog polja. Oftalmoskopskim pregledom primećujemo da je papila hiperemična (crvena), edematozna (otečena) i da su zbog toga granice nejasne prema okolnoj retini. Kod papilitisa postoji mali edem ali veliko oštećenje funkcije vida.

Neuritis retrobulbaris nastaje kada se proces lokalizuje na očnom živcu iza očnog bulbusa, tako da je oftalmoskopski nalaz na papili opticusa normalan. Pacijenti se žale na naglo ili postepeno smanjenje vida zbog većeg centralnog skotoma, a ponekad i na bolove pri pokretanju očne jabučice nastalih zbog istezanja živca. Kaže se da kod retrobulbarnog neuritisa ne vide ni lekar ni bolesnik. Lekar ne vidi promene na papili očnog živca, jer se proces dešava retrobulbarno, a bolesnik ne vidi zbog oštećenja nervnih vlakana optikusa. Prognoza može biti različita zavisno od toga koliki je broj živčanih vlakana oštećen. Moguće je uspostavljanje normalnog vida u slučajevima pravovremene etiološke terapije, ali i potpuni gubitak vida, kada dođe do kompletne atrofije optikusa.

Etiologija retrobulbarnog neuritisa može da bude različita ali se najčešće javljaju usled intoksikacije alkoholom i nikotinom i u sklopu multiple skleroze.

Neuritis retrobulbaris alcoholo – nicotinica predstavlja poseban oblik retrobulbarnog neuritisa koji nastaje zloupotrebom alkohola i nikotina. Oštećenje živca može biti akutno i hronično. Prvi simptom kod hroničnog trovanja je centralni skotom za crvenu i zelenu boju. Vid postepeno i neprimetno opada, tako da se bolesnici često javljaju kada nastanu ireparabilne promene živca. Posebno težak akutni tok nastaje kod trovanja metil – alkoholom, kada može doći i do slepila.

Retrobulbarni neuritis može da se javi u sklopu multiple skleroze i to često kao prvi simptom ovog neurološkog oboljenja. Ovaj oblik neuritisa se odlikuje time što se javlja kod mladih osoba, pod lečenjem oštrine vida može da se znatno popravi ali kasnije dolazi do recidiva što ima za posledicu bledilo papile vidnog živca i smanjenje oštrine vida. Lečenje se sprovodi uz saradnju sa neurolozima.

Lečenje započinje prestankom upotebe alkohola i nikotina, što često zahteva i neuropsihijatrijski tretman, posebno kada su zahvaćeni i drugi živci. Uz detoksikaciju, oporavak živca se postiže upotrebom vazodilatatora i vitaminskom terapijom, posebno vitaminima iz B grupe.

Promene intrakanalikularnog dela očnog živca zaslužuju posebnu pažnju, jer je ovde živac obavijen koštanim kanalom, pa kod zapaljenskog procesa usled edema nastaje uklještenje istog, što posebno pogoršava stanje već oštećenog živca. Kod povreda glave, koje su praćene frakturom kostiju orbite, može nastati kompresija pa čak i sekrecija živca koštanim fragmentima u optičkom kanalu.

Neuritis optochiasmatica može nastati primarno, ili češće sekundarno u toku nekog neurološkog oboljenja, najčešće kod meningitisa ili encefalitisa. Klinička slika odgovara onoj kod retrobulbarnog neuritisa, s tim što ovde često nastaju donekle karakteristične promene u širini vidnog polja.

Etiologija neuritisa optičkog živca može biti vrlo različita. Pored bakterijalne i virusne infekcije, od etioloških faktora često dolaze u obzir endogene i egzogene intoksikacije, odnosno slični faktori koji izazivaju promene i u centralnom nervnom sistemu. Pored ovih uzroka i procesi iz okoline mogu da zahvate vidni živac. Ovde prvenstveno dolaze u obzir zapaljenja paranazalnih šupljina, posebno sfenoidalnih i etmoidalnih, zatim procesi iz orbite, ako periostitis, celulitis i flegmona orbite.

Terapija neuritisa optikusa mora pre svega da bude etiološka, ali istovremeno i simptomatska, posebno u slučajevima kada je etiološki faktor nepoznat. Zato se uz uključenje simptomatske terapije mora izvršiti detaljno neurološko, otorinolaringološko, internističko, kao i potrebno laboratorijsko ispitivanje. Kod sumnje na infektivni agens, primenjuju se antibiotici širokog spektra. Radi bolje ishrane živčanog tkiva primenjuju se vazodilatatori, glikoza i vitamini B kompleksa u većim dozama. Koriste se i kortikosteroidi peroralno