Slabovidost – Ambliopija

slabovidost

Slabovidost ili ambliopija je stanje koje se karakteriše smanjenom vidnom oštrinom, koja ne može da se popravi nošenjem naočara ili kontaktnih sočiva, u odsustvu nekog organskog poremećaja oka, to jest bolesti oka.

Nastaje u ranom detinjstvu, u predškolskom uzrastu, u takozvanom ambliogenom periodu. To je period kad dolazi do razvitka moždanih centara za vid i nervnih puteva koji prenose informacije iz oka do mozga. Ukoliko se oni ne razviju kako treba do otprilike osme godine, ne postoji mogućnost njihovog kasnijeg razvitka.

To dovodi do slabovidosti, kod koje iako imamo potpuno zdravo oko, ne postoji odgovarajuća vidna oštrina, upravo kao posledica nerazvijenosti tih moždanih centara.

Da bi došlo do odgovarajućeg razvijanja vidnih centara u mozgu, mrežnjača oka u ranom detinjstvu mora da prima kvalitetnu sliku posmatranih objekata. Slabovidost se najčešće javlja kao posledica razrokosti, postojanja refrakcione mane, to jest dioptrije ili urođene katarakte. Kod svih ovih stanja ili slika posmatranih predmeta nije dobra na oba oka, u kom slučaju imamo obostranu slabovidost ili je kvalitet slike značajno bolji na jednom oku, pa na drugom “slabijem“ oku dolazi do zaostajanja u razvitku vida.

Na žalost, slabovidost se često prvi put otkrije po polasku u školu, kad je njeno lečenje mnogo teže nego u predškolskom periodu. Ukoliko se slabovidost otkrije posle 8 godine, mogućnosti za njeno lečenje su jako ograničene i retko daju značajnije rezultate.

Upravo zbog toga je veoma bitno da roditelji odmah odvedu dete kod oftalmologa ukoliko uoče bilo kakvu razrokost, ukoliko primete da dete škilji u naporu da izoštri sliku, ukoliko ima prinudan položaj glave ili je očigledno da se dete teže snalazi u prostoru. Ukoliko roditelj posumnja da dete slabije vidi, može izvesti i jednostavan test koji se sastoji u pokrivanju jednog oka deteta, pri čemu dete spontano pokušava da pomeri glavu i otkrije pokriveno oko, ukoliko je vid na nepokrivenom oku slabiji.

Kao što se iz gore navedenog može zaključiti od presudnog značaja je da se lečenje slabovidosti započne na vreme. Lečenje slabovidosti počiva na dva principa:

Prvi je uklanjanje uzroka koje je i doveo do slabovidosti. To može podrazumevati lečenje razrokosti, određivanja naočara kako bi se korigovala dioptrija ili uklanjanje urođene katarakte.

Drugi deo lečenja podrazumeva stimulisanje razvitka vida slabovidog oka. To se postiže okluzijom (zatvaranjem) boljeg oka specijalnim flasterom određen broj sati u toku dana, kako bi se slabovido oko nateralo da preuzme funkciju. Na taj način, vremenom dolazi do popravljanja vida slabovidog oka.

Okluzija se najčešće vrši uz pomoć posebnih adhezivnih flastera, uz prethodnu korekciju eventualnih refrakcionih anomalija, ili uklanjanje anatomskih poremećaja. Okluzija ne dovodi do ispravljanja oka, ali je od izuzetnog značaja jer je najefikasniji način za poboljšanje vidne oštrine ambliopnog oka. Iako se sa okluzijom može pokušati do 7-8 godine, najboji rezultati, posebno kod ambliopije uzrokovane strabizmom se postižu u ranijem uzrastu. Dužina i intenzitet okluzije zavise od uzrasta u kome je nastala i otkrivena ambliopija, dubine vidnog deficita, inicijalnog efekta lečenja, kao i saradnje. Istorija medicine obiluje napuštenim načinima lečenja. Nekada je u pitanju nedovoljna efikasnost, ali nekada i zato što su teški za sprovođenje. Jasno je da deca ne vole okluziju, posebno ako je vidna oštrina niska, i da postizanje dobre saradnje može predstavljati ozbiljan izazov. Najvažniji prognostički faktor u sprovođenju lečenja je saradnja.

Lečenje slabovidosti je čest dugotrajan i mukotrpan proces, pogotovo za dete, tako da je upornost i strpljenje roditelja od presudne važnosti za uspeh lečenja.