Katarakta predstavlja zamućenje očnog sočiva. Očno sočivo je providna  struktura koja se nalazi iza zenice i koje prelama svetlost i fokusira svetlosne zrake na mrežnjači i time omogućava jasan vid.

Vremenom se providno sočivo zamućuje kao prirodna posledica starenja. Starenjem dolazi do smanjenja procenta vode u sočivu, zamućenja sočiva i smanjenja njegove providnosti. Iz tog razloga svetlosni zraci teže prolaze kroz sočivo i pacijenti polako primećuju da slabije vide. Kako katarakta sve više napreduje tako se i vid sve više pogoršava. U jako uznapredovalim slučajevima, kod kojih je katarakta prisutna više godina, dolazi do potpunog zamućenja sočiva i dolazi do potpunog pada vida.

Praktično sve osobe posle u toku svog života dobiju manje ili više izraženu kataraktu, samo je pitanje koliko ona utiče i smanjuje vid i koliko je potrebno obaviti hiruršku intervenciju.

Pored starenja, katarakte mogu da se jave i kod dece kao urođene, kongenitalne katarakte. Mogu se javiti i u sklopu nekih očnih bolesti kao što su dijabetes, hronične upale oka, visoka miopija i slično. Mogu se javiti i kod dugotrajne primene kortikosteroida. Često mogu biti posledica traume i udarca u oko.

Katarakta se obično dijagnostikuje kad se primeti da pacijenti ni sa najboljom mogućom korekcijom (naočarima) ne mogu da vide kao nekada. Često pacijenti odu na oftalmološki pregled zbog lošijeg vida, misleći da im je porasla dioptrija, da bi im se na pregledu utvdilo da je problem u nastanku katarakte, a ne dioptriji.

Pacijenti često subjektivno primete da im se pokvario vid na daljinu ali da odjednom mogu da čitaju bez naočara. To je posledica zamućenja sočiva i povećanja njegove prelomne moći. Međutim to je prolazni fenomen i gubi se kako katarakta napreduje. Takođe kod tipa katarakte gde je zamućenje sočiva izraženo tačno na zadnjem polu sočiva, pacijenti primećuju da slabije vide na jakom svetlu, zato što dolazi do suženja zenice i nemogućnosti prolaska svetla kroz periferne nezamućene delove sočiva.

Dijagnoza katarakte nije veliki problem i postavlja se nakon pregleda na biomikroskopu i prosvetljavanja direktnim oftalmoskopom. Ono što jeste problem i zahteva dodatna ispitivanja i iskustvo lekara je utvrdjivanje postojanja oboljenja koje bi moglo negativno uticati na funkcionalni ishod operacije, kao i pravilna procena o vrsti, tipu i jačini intraokularnog sočiva koje će se ugraditi.

Lečenje katarakte

Na samom početku bolesti može koristiti češća promena dioptrije, pojačano svetlo i druga pomoćna sredstva. Međutim od samog početka osoba mora razmišljati o operaciji katarakte  jer je to jedini način lečenja.

Nekada je važilo pravilo da se katarakta operiše tek kad se potpuno izgubi vid. Danas to ne važi, naprotiv mnogo je bolje operisati kataraktu kad zamućeno sočivo još uvek nije tvrdo jer to otežava operaciju. Danas važi pravilo da se katarakta operiše onda kod ona ometa svakodnevne aktivnosti.

Operacija katarakte je rutinska, vrlo uspešna intervencija u oftalmohirurgiji. Posle operacije vid se potpuno oporavlja. Tokom operacije odstrani se prirodno, zamućeno sočivo i u njegovu vrećicu se postavi veštačko sočivo (intraokularno sočivo).

Postoji  jako veliki broj različitih veštačkih intraokularnih sočiva koja omogućavaju da operativni tok budešto komforniji, da postoperativni vid bude što kvalitetniji i da to sočivo može da ispuni različite zahteve pacijenta.